Treba
znati da se parazitske bolesti životinja ipak retko javljaju
kod ljudi.
Uz poznavanje puteva njihovog prenošenja i malo vise pažnje
mogu se sasvim uspešno sprečavati i iskoreniti.
Obrađene su samo bolesti koje se smatraju relnom pretnjom, iako
su i one veoma, veoma retke kod ljudi, ali ne i kod životinja.
TABLETA
PROTIV GLISTA REŠAVA PROBLEM - AKO JE DATE NA VREME!
Preporučujemo
za životinje DRONTAL +
Oble
(valjkaste) gliste kao izazivači bolesti
Postoji
veliki broj oblih crva (Nemathodes) koji mogu da izazovu bolest
kod ljudi i životinja. Ovi paraziti mogu da budu različite
veličine (od nekoliko milimetara pa sve jednog metra) a obično
su beličaste, sivkaste ili svetlocrvene boje. Telo im je obavijeno
zaštitnim omotačem koji se naziva kutikula i imaju izraštaje
koji im služe za pričvršćavanje. Organi za varenje im se sastoje
od jedne cevi a nemaju posebne organe za disanje i cirkulaciju.
Valjkasti crvi se hrane rastvorenim supstancama iz organa
u kojima borave a u nekim slučajevima krvlju i sluzokožom
domaćina. Imaju organe za razmnožavanje i mužjaci se razlikuju
od ženki. Ženke polažu zrela jaja ili ona dozrevaju u spoljašnjoj
sredini. Zaraza se širi bilo neposredno preko jaja, bilo posredno
kada postoji i prelazni domaćin.
Bolest
ANKILOSTOMIJAZA (Ancylostomiasis)
Ovo
oboljenje pasa i mačaka izaziva obla glista Ancylostoma caninum.
Bolest nije vezana za određeno geografsko područje, ali se ipak
češće sreće u krajevima sa toplom i vlažnom klimom. Ispitivanja
izvršena u Beogradu ukazuju na to daje 48,4% pasa lutalica i
24,1% kontrolisano držanih pasa imalo u izmetu jaja ankilostoma.
Odrasli parazit živi u tankom crevu pasa i mačaka gde ženka
polaže jaja koja se izmetom izbacuju u spoljašnju sredinu. U
vlažnoj i toploj sredini iz jaja nastaju larve koje mogu da
se kreću kroz zemljište. Ako larve dospeju na kožu čoveka ili
životinje one mogu da prodru kroz nju i da se kreću neposredno
ispod površine tela. Ulaskom u krv, larve dospevaju u desnu
polovinu srca i pluća a zatim u bronhije. Preko bronhija larve
dolaze u ždrelo i bivaju progutane, pa tako dolaze u dvanaestopalačno
crevo gde se kod životinja završava razvojni ciklus i nastaju
odrasli paraziti. U većini slučajeva, kod odraslih gasa i mačaka
nema ispoljenih simptoma poremećaja zdravlja. Štenad se može
inficirati od majke (preko mleka), što se manifestuje krvavim
prolivom i anemijom. Moguće je i da ugine celo leglo.
Ovaj
kompletni razvojni ciklus parazita se ne odvija u telu čoveka
već se završava na stadijumu larve. Bolest se obično javlja
u onim delovima sveta gde ljudi hodaju bosi u letnjem periodu
i gde se ne sprovode osnovne higijenske mere. Infestacija ovim
parazitom pasa i mačka se najčešće sreće kod dece i kod osoba
koje su zbog profesije u kontaktu za zemljom (baštovani). U
svakom slučaju, posebnu pažnju treba obratiti na decu koja vreme
provode u parkovima, bazenima sa peskom i na površinama zagađenim
izmetom pasa.
Kod ljudi, larve ovog parazita buše hodnike ispod površine kože
ostavljajući za sobom tanak crvenkasti trag duž puta kojim se
paraziti kreću. Na pojedinim mestima ove linije su uzdignute
i tu se parazit zapravo nalazi. Ponekad se na koži mogu zapaziti
vezi-kule i bule (manji ili veći mehurići ispunjeni tečnošću).
Posle izvesnog vremena ova oštećenja se pretvaraju u kraste.
Parazit se kreće kroz kožu brzinom od nekoliko centimetara na
dan i svoje putovanje može završiti u plućima čoveka. Kod nekih
ljudi se javlja intenzivan svrab praćen češanjem i sekundarnim
oštećenjima kože, ali to ne mora uvek biti slučaj. Posle infestacije
ne nastaje imunitet već se obično javlja preosetljivost, tako
da su pri sledećem kontaktu simptomi još izraženiji.
Važno
je bolest otkriti na vreme i utvrditi da su promene na koži
posledica prisustva parazita. Bolest se leči lako i efikasno
i kod životinja i kod ljudi antiparazitskim lekovima (antihelminti-ci)
kao što je tiabendazol. Ako se ne sprovede terapija problemi
postoje sve dok su larve žive, a to može trajati i tri meseca.
Bolest LARVA MIGRANS - TOKSOKARIJAZA (Toxocariasis)
Kao i većina drugih parazitskih bolesti, toksokarijaza je
češća u delovima sveta sa toplom i vlažom klimom. Oboljevaju
pre svega psi i mačke koji su glavni domaćini za toksokare.
Prema podacima naših autora, jaja ovih parazita nalaze se
u izmetu 75,6% pasa lutalica i 37,2 % kontrolisano držanih
pasa. Ovaj broj može da varira u zavisnosti od pojedinačnih
ispitivanja, ali se uglavnom kreće oko 50 %.
Uzročnici bolesti su valjkaste gliste Toxocara canis i Toxocara
cati. Kada jaja ovih glista, izbačena izmetom psa ili mačke,
dođu u povoljne uslove (toplota, vlažnost) sazrevaju u zemljištu
i do in-festacije kod dece (obično u uzrastu od l do 5 godina)
dolazi preko prljavih ruku i zagađene hrane. Kod pasa parazitira
još jedna slična glista - Toxascaris leonina, ali njene larve
najčešće ne dovode do pojave bolesti kod ljudi.
Kod životinja postoji nekoliko načina infestacije. Mladunčad
se može inficirati još pre rođenja, preko posteljice, ili
neposredno po rođenju, preko mleka majke. Zanimljivo je da
larve ovih parazita mogu da miruju u telu majke (kuje) sve
do određene faze skotnosti. Smatra se da ih hormonske promene
u trudnoći aktiviraju, tako da dolazi do migracije i prelaska
u plodove preko posteljice. Treći način infestacije je preko
kontaminirane hrane i vode. Na kraju, mali sisari, ptice,
gliste pa čak i neki insekti mogu da budu nosioci parazita
pa se psi i mačke zaraze ako ih pojedu. Larve mogu migracijom
da nasele creva gde se razvijaju u odrasle parazite. Osim
toga, larvice koje su migrirale do pluća bivaju iskašljane
a zatim ponovo progutane, pa se i u tim slučajevima u crevima
razvija odrasli parazit.
Kod štenadi koja su obično u velikom procentu invadirana ovim
glistama još pre rođenja, stomak je otečen, postoji bol u
trbuhu a može da dođe i do potpunog začepljenja creva. Životinje
su bezvoljne, dlaka je mutna, bez sjaja i često se javljaju
štucanje i povraćanje. Paraziti koji migriraju kroz pluća
dovode do zapaljenskih procesa u njima i javlja se kašalj.
Dijagnoza se obično postavlja nalazom jaja parazita u izmetu.
U težim slučajevima, u izmetu ili povraćenom sadržaju se mogu
naći i odrasli paraziti. Ako broj parazita nije veliki do
ozdravljenja dolazi spontano u uzrastu od oko šest meseci.
Kod odraslih pasa po pravilu nema kliničkih simptoma.
U humanoj populaciji bolest se manifestuje pre svega kod dece
u dva osnovna oblika: očnom i visceralnom. Larveni oblici
parazita koji nastaju u crevima dece migriraju preko krvi
i limfe do unutrašnjih organa i dolaze do oka gde se učaure.
Ako se to dogodi, osnovni simptom su smetnje u vidu a bolest
nastupa postepeno i nije praćena bolom. Najčešće oboljevaju
deca u uzrastu od šest do jedanaest godina. Ovaj oblik bolesti
se klinički posebno izdvaja kao entitet i naziva se toksokarijaza
oka. U većini slučajeva, ako se larve zadrže na drugim mestima
u telu (visceralni oblik), ne dolazi do zdravstvenih problema.
Larve bivaju inkapsulirane i obično uginu za dve godine. Izuzetno
retko, larve mogu da dođu do srca, mozga, jetre ili pluća
i u tim slučajevima nastaju smetnje u radu po-menutih organa.
Dijagnoza se teško postavlja ali u krvnoj slici postoje promene
(eozinofilija) koje mogu da ukazu na prisustvo larvi toksokare.
U novije vreme se u dijagnostici toksokarijaze koriste testovi
kojima se u krvi dokazuje prisustvo specifičnih antitela (belančevine
koje nastaju u organizmu u prisustvu bakterija, virusa i nekih
parazita). Od opštih simptoma kod dece treba navesti povišenu
temperaturu, noćni kašalj, bolove u stomaku i osipe po koži.
Na osnovu ispitivanja većeg broja ljudi (vojnika) utvrđeno
je da se zastupljenost toksokarijaze u našoj zemlji kreće
oko 6 %.
Toksokarijaza je kod ljudi posebno značajna zbog toga što
u dijagnostičkom smislu može da se zameni sa tumorima oka.
Naime, ako postoji tumor oka potrebno je operativno ukloniti
celu očnu jabučicu, dok se kod granuloma oka izazvanog larvama
toksokare može ukloniti samo zahvaćeni deo. U našoj stručnoj
literaturi opisani su slučajevi uspešnog operativnog lečenja
očne toksokarijaze.
Pse i mačke treba blagovremeno dehelmintisati a u cilju sprečavanja
infestacije. Velika pažnja se mora posvetiti higijeni ruku,
posebno kod dece.
Pantljičare kao uzročnici bolesti
Pantljičare pripadaju parazitskim crvima koji se karakterišu
pljosnatim telom podcijenim u člančiće (proglotide). Nemaju
organe za varenje, već hranu upijaju ćelom površinom tela. Ovi
paraziti su hermafroditi, što znači da se muški i ženski polni
organi nalaze u jednoj jedinki. Na njihovom telu se mogu razlikovati
glava, vrat i telo.
Glava predstavlja malo ispupčenje na prednjem kraju tela i na
njoj su smešteni organi za pričvršćivanje koji se sastoje od
nekoliko pijavki. Kod nekih pantljičara se na pijavkama nalaze
sitne kukice poredane u više venaca. Pomoću ovih tvorevina smeštenih
na glavi, pantljičare se pričvršćuju za sluzokožu creva. Ostali
deo tela leži slobodno u crevnoj šupljini.
Vrat je nepodeljeni deo tela. Polazi od glave i nastavlja se
u trup. Njegova dužina zavisi od vrste pantljičare. Trup se
sastoji od člančića. Njihov broj je različit i prema vrsti iznosi
od 3 pa do nekoliko hiljada. Svaki člančić sadrži muške i ženske
polne organe. U mladim člančićima koji su odmah iza vrata, oni
su tek u razvoju. U člančićima srednjeg dela oni se već jasno
vide, a u krajnjim se nalazi samo materica ispunjena zrelim
jajima.
Pantljičare žive u tankom crevu čoveka i životinja i za njihov
razvoj je potreban jedan ili više prelaznih domaćina. To može
biti ili čovek ili neke životinjske vrste. U bolesti izazvane
pantljičarama spadaju: cenuroza, difilobotrijaza, ehinokokoza
i bolest izazvana psećom pantljičarom.
Postoje
i pljosnati crvi koji su jednostavnije građe od pantljičara
a takođe predstavljaju uzročnike oboljenja ljudi i životinja.
Od bolesti koje izazivaju ostali pljosnati crvi su: paragonimoza,
šistozomijaza i oboljenje koje uzrokuje kineski metilj jetre.
EHINOKOKOZA (Echinococcosis)
Pse
nikada ne treba hraniti iznutricama životinja koje nisu veterinarski
pregledane i termički obrađene. Ukoliko se ovo poštuje, pas
se ne može inficirati ehinokokusnom pantljičarom, pa ne može
ni biti izvor infestacije za ljude.
Ehinokokoza je parazitsko oboljenje čoveka i nekih životinja,
koje nastaje zaražavanjem larvenim oblikom pantljičare Echinococcus
granulosus. Ova bolest spada u najznačajnije zoonoze i sreće
se uglavnom u zemljama umerenog klimatskog pojasa, severne
i južne polulopte, sa prošekom godišnjih temperatura od 10
do 20 °C. Bolest je manje prisutna (ali se ipak sreće) u području
ekvatora i u hladnijim predelima. Prema učestalosti njene
pojave kod ljudi, domaćih životinja i pasa, ističu se Grčka,
Jugoslavija, Korzika, Sardinija, Bugarska, Kipar, Alžir, Sirija,
Iran, Irak i Turska. U sadašnjoj Jugoslaviji tzv. endemska
područja su Crna Gora, Kosovo, delovi južne Srbije pa čak
i Vojvodina. Očigledno je da se ova bolest naročito javlja
u stočarskim krajevima gde se uzgajaju svinje i ovce, gde
ima dosta ovčarskih pasa i gde su higijenski uslo-vi loši.
Na području bivše Jugoslavije, to je slučaj u Hercegovini,
Hrvatskom primorju i Makedoniji. U bivšoj Jugoslaviji se svake
godine od ehinikokoze u bolnicama lečilo oko 600 pacijenata.
Prema statistikama instituta za zaštitu zdravlja Srbije BATUT
u 2006. u Srbiji zabeleženo je oko 10 puta manje slučajeva
i svi su u ruralnim, stočarskim sredinama, gde ne postoji
kontrola mesa.
Uzročnik ehinokokoze se sreće u dva oblika: kao odrasli parazit
u vidu male pantljičare (Taenia echinococcus) i kao razvojni
oblik u vidu mehura (larva).
Odrasli parazit živi u crevima psa, vuka i šakala. Dug je
oko 6 mm i ima samo 3 člančića. Na vrlo sitnoj glavi ima 2
reda kukica kojima se pričvršćuje za sluzokožu creva. Poslednji
člančić je pun jaja, koje zaražena životinja izbacuje sa izmetom
u spoljašnju sredinu i na taj način zagađuje okolinu: livade,
pašnjake, bašte, povrtnjake i vodu. Čovek i druge životinje
(krava, ovca, svinja, glodari, kamila, zebra, žirafa) se zaraze
kada pojedu hranu ili popiju vodu koja je zaražena jajima
pantljičare. U njihovim unutrašnjim organima, jajašce se oslobodi
opne, larva prodire kroz sluzokožu creva i krvlju stiže najpre
u jetru gde se formira cista ehinokoka. Ponekad se događa
da ova jajašca prođu jetru i stignu do pluća a odatle bilo
gde u telo ovih prelaznih domaćina. Zbog toga je u jetri najčešća
lokalizacija cista ehinokoka a zatim u plućima i eventualno
u drugim organima. Za oko 5 meseci, cista u vidu mehurića
naraste do promera od oko 5 mm, što zavisi od tkiva u kojem
se razvija (u kostima manje, u plućima ili mozgu više). Ovaj
oblik parazita može da poprimi tokom vremena i dimenzije kugle
veličine glave novorođenčeta ispunjene sa više litara tečnosti
i da živi u nosiocu dugi niz godina. Pravi prirodni prelazni
domaćini za ovu pantljičaru su glodari, ali oni po pravilu
žive kratko tako da se u njihovom telu ciste samo delimično
razvijaju. S unutrašnje strane mehura vide se bledožućkasta
zrnca koja nisu ništa drugo nego glave buduće pantljičare.
Pas i drugi pravi domaćini (vuk, šakal) se zaraze samo onda
kada se hrane iznutricama (jetra, pluća) prelaznih domaćina
u kojima se nalaze ciste ehinikokusa. Ovo se dešava u krajevima
gde se obavlja "divlje klanje stoke" (klanje bez
sanitarnog nadzora), kada se iznutrice zaklanih životinja
bacaju psima ili na đubrište.
Pored uzimanja zaražene hrane, čovek se može zaraziti i ako
dozvoljava da zaraženi psi jedu iz posude koju on koristi,
ako dozvoljava da mu zaraženi psi ližu ruke ili ne pere ruke
posle igre sa zaraženim psom. Naime, prilikom izlaska jajašca
kroz analni otvor, zaraženi pas oseća svrab pa se često njuškom
češe i prenosi jaja po telu, posebno po dlaci. Otuda zabluda
daje dlaka psa opasna i da može, ukoliko se proguta, da se
"zavuče" u jetru ili mozak. Ova zabluda je tačna
samo ukoliko je dlaka zaražena jajima pantljičare iz kojih
se dalje razvijaju ciste u unutrašnjim organima čoveka. U
nekim našim krajevima ciste se nazivaju "žednjaci"
i pogrešno se smatralo daje njihovo prisustvo dokaz daje zaklana
životinja patila od žeđi.
Poremećaji zdravlja pasa zaraženih pantljičarom su retki.
Ponekad se mogu zapaziti nervni simptomi i smetnje u organima
za varenje praćene mršavljenjem uprkos povećanom apetitu.
Najupadljiviji simptom prisustva ove ali i drugih pantljičara
u crevu psa je svrab oko analnog otvora, pri čemu pas liže
ovaj deo tela ili ga vuče po zemlji. Prisustvo pantljičare
kad pasa se utvrđuje mikroskopskim dokazivanjem jaja parazita
u izmetu.
Znaci ehinokokoze kod ljudi zavise od organa u kome se cista
razvija. Na samom početku bolesti obično nema nikakvih simptoma.
Sa povećanjem veličine, mehur pritiska jetru, izazivajući
simptome poremećaja njene funkcije, ili mozak, pri čemu dolazi
do glavobolje i drugih nervnih smetnji. Do pojave prvih simptoma
može proći i dugi niz godina. Kod dece je ceo tok bolesti
brži, tako da opisane ciste dostižu veličinu kokošijeg jajeta
u mozgu deteta starog 3,5 godine. Posebno su opasne sekundarne
ciste koje nastaju u organizmu obolelog posle pucanja primarnih
cista. Opisani su slučajevi daje pucanje ehinokokne ciste
dovelo do opasnih alergijskih reakcija (anafilaktički šok).
Dijagnoza ehinokokoze čoveka se postavlja imajući najpre u
vidu gde je bolesnik proveo detinjstvo i najduži deo života,
da li je bio u bliskom kontaktu sa psima, u kakvim higijenskim
uslovima je živeo i radio. Od tegoba pacijenta sa ehinokokozom
karakteristična je pojava iznenadnih urtikarija koje spontano
nestaju, bolnih probadanja, smetnji pri disanju, glavobolja
i otoka različite veličine koji se, ako su u predelu jetre,
mogu čak i opipati. Najkorisnija metoda u dijagnostici ove
bolesti je rendgenološki pregled kojim se otkriva veliki procenat
cista ehinokoka. Dobri rezultati se takođe postižu ultrazvučnim
metodama pregleda. Postojanje ovog parazita u organizmu se
može dokazati i alergijskom probom na koži obolelog. Odstranjivanje
ehinokokusnih cista sa pojedinih organa kod ljudi se vrši
hirurški a u novije vreme se koriste i neka antiparazitska
sredstva koja mogu da dovedu do uginuća parazita i kada je
on u razvojnom obliku ciste (mebendazol, prazikvantel).
Lečenje zaraženih pasa vrši se tabletama protiv crevnih parazita
- dehelmintizacijom. Kada se pas lekovima oslobodi pantljičare
on više na predstavlja opasnost po čoveka, sve dok se ponovo
ne inficira jedući unutrašnje organe zaraženog prelaznog domaćina.
Od trenutka kada se pas ponovo zarazi pa dok se u njegovim
cre-vima ne formira odrasla pantljičara treba da prođe 30
do 40 dana.
To znači da pse nikada ne treba hraniti iznutricama životinja
koje nisu veterinarski pregledane i termički obrađene.
Ukoliko se ovo poštuje, pas se ne može inficirati ehinokokusnom
pantljičarom, pa ne može ni biti izvor infestacije za ljude.
Echinococcus
(šifra B67) - STANJE U REPUBLICI SRBIJI
Podaci
za RS su dobijeni uz saglasnost Zavoda za zastitu zdravlja Srbije
Dr. Milan Jovanovic Batut.
2000.g ukupno slučajeva 16 od toga 3 slučaja deca
2001.g nedostaju podaci nedostaju podaci
2002.g ukupno slučajeva 4 od toga 1 slučaja deca
2003.g ukupno slučajeva 4 od toga 1 slučaja deca
2004.g ukupno slučajeva 11 od toga 1 slučaja deca
2005.g ukupno slučajeva 9 od toga 0 slučaja deca
VAŽNA NAPOMENA:
U obradi podataka, Zavoda za zaštitu zdravlja Srbije Dr. Milan
Jovanovic Batut, nisu obrađene vrste echinococcus-a, kao ni
prenosilac zaraze. Podaci su sortirani prema okrugu u kome je
slučaj zabeležen, prema mesecu u godini i prema godinama starosti.
Među kategoriju "deca" svrstali smo slučajeve zaraze
uzrasta do 15 godina koristeći rigorozniji kriterijum.
Od svih slučajeva po godinama samo su u 2000. zabeleženi slučajevi
zaraze u urbanoj zoni u regionu Beograda. Treba napomenuti da
je u 2000.g bila veoma učestala pojava prodaje zaklane stoke,
bez porekla i zdravstvene kontrole ispravnosti mesa, na crnom
tržištu prodajom iz prtljažnika putničkih vozila.
